 |
| Dušan Kecman, Nolan Smit |
Na ovaj dan, naš košarkaški klub odigrao je dva veoma dramatična meča, koja su oba, na svoj način, obeležila istoriju Partizana. Oba su odigrana u okviru regionalne lige i rešena su u poslednjim sekundama, šutevima za tri poena.
2010 godine, u finalu regionalne lige, u Zagrebu, sastali su se Cibona i Partizan. Dva najbolja kluba te sezone, završili su regularni deo takmičenja sa skorom 20-6, a popularni vukovi su ipak bili prvi, zbog boljeg međusobnog skora, oba puta su slavili. U polufinalnim duelima, oba tima su slavila sa po pet poena razlike, nad svojim protivnicima, Partizan je savladao Hemofarm, a Cibona, ekipu Olimpije.
Meč, pred nikad punijom arenom u Zagrebu, počeo je u izjednačenoj igri, a prvi deo završen je minimalnom prednošću našeg kluba. Tandem Gordon-Tomas je bio vrlo efikasan, kao i čitav meč i za njih dvojicu apsolutno nismo imali rešenja. U drugom periodu, uspevamo da povedemo sa osam razlike, ali se domaćin, nošen podrškom publike brzo vraća i u svlačionicu se odlazi sa rezultatom 31:31. Čitavo drugo poluvreme proteklo je u borbi za svaki poen, sa čvrstim odbrana, a meč je otišao u produžetak, posle promašaja Tomasa, koji je propustio priliku da Ciboni donese trijumf.
U produžetak, Partizan ulazi bez Mekkejleba i Božića, zbog pet faulova, a ubrzo izlazi i Marić, takođe zbog faulova. U finiš meča, naš klub ulazi sa prednošću, desetak sekundi pre kraja bilo je plus četiri, ali Tomas još jednom trojkom, vraća meč na poen razlike, a Roberts staje na liniju penala, 9 sekundi pre kraja. I ako je sjajno igrao te sezone, amerikanac promašuje oba penala, a lopta stiže do Bojana Bogdanovića, koji je za ceo meč imao samo 2 poena, koji pogađa trojku iz ugla, koja je trebala da donese Ciboni pehar.
Posle utrčavanja cele klupe domaćina na parket, a 0,6 sekundi pre kraja, loptu je uzeo Dušan Kecman i pogodio sa svoje polovine, za pobedu Partizana. U hali je nastao muk, neverica, većina je mislila da će koš biti poništen, da je neregularan, ali su sudije donele ispravnu odluku i nastalo je veliko slavlje naših igrača i stručnog štaba.
Isti datum 2014 godine, kada nam je sportska sreća okrenula leđa, meč polu-finala regionalne lige, protiv Cedevite i ulog evroliga, u koju je trebao da se plasira pobednik te utakmice.
Meč smo počeli jako loše, uz okromnu nervozu i vrlo brzo Cedevita je stekla preko 10 poena prednosti. Do kraja prvog perioda, oni bez problema održavaju prednost i na semaforu stoji 16:27. U drugom periodu, ista slika kao sa početka utakmice i gosti imaju 18:33, u 13 minutu. Od tog trenutka, Partizan kreće da igra, te večeri sjajni Saša Pavlović, uz Bogdanovića i Tepića, smanjuju na 5 razlike, za odlazak na veliki odmor.
Treći period je u potpunosti pripao našem klubu, nošeni sjajnom podrškom sa tribina, prvo pravimo seriju 10:0, gde preuzimamo prednost, Cedevita se vraća, ali uz još jednu seriju, ovoga puta 13:5, postavljamo rezultat 64:57, pred poslednji period.
Sredinom poslednjeg dela vodimo sa 69:59 i ne koristimo nekoliko prilika, da meč rutinski privedemo kraju, što su gosti oberučke prihvatili i četiri minuta pre kraja, bilo je 73:70. Nastavlja se serija ekipe iz Zagreba i finiš meča je očekivala velika drama, na semaforu je pisalo 77:78. Uspevamo da poentiramo, potom i da se odbranimo i da krenemo u poslednji napad, a razlika na semaforu je bila 4 sekunde, u odnosu na vreme našeg napada i vreme kraja utakmice. Onda se dešava ono, što je i dalje noćna mora svakoga navijača Partizana, Tepić je šutirao u isteku napada, lopta se neverovatno precizno odbila do Nolana Smita, koji je za 4 sekunde stigao na deset metara od našeg koša i pogodio za tri poena, za pobedu Cedevite.
Ovim je Partizan ostao bez mesta u evroligi, prvi put posle 13 godina, gde smo uzastopno i sa velikim uspesima, nastupali. Neki bi rekli, da je ovim i završena jedna era našeg kluba i to je sigurno tačno, a da li je bolnije moglo, verovatno nije. Za kraj, citiraću našeg Duleta Vujoševića: "naša borba zahteva da se peva i kad se gine".
Vratiće se evrolige, vratiće se stari sjaj!