Na današnji dan 2003 godine, u meču 3. kola grupne faze lige šampiona, Partizan je gostovao Realu, u Madridu. Preko 60,000 gledalaca na stadionu Santijago Bernabeu, te večeri i neke od najvećih zvezda svetskog fudbala, dočekali su crno-bele. Trener naše ekipe Lotar Mateus, izveo je sledeću postavu: Pantić, Žonsa, Ognjanović, Savić, Malbaša, Đorođević, Nađ, Duljaj, Drulović, Iliev i kapiten Saša Ilić. Karlos Keiroš, trener španskog kluba, utakmicu je počeo u najjačem sastavu, igrali su: Kasiljas, Salgado, Pavon, Roberto Karlos, Bravo, Elgera, Zidan, Bekam, Figo, Raul i Ronaldo.
Meč je počeo u ispitivanju snaga, a prve prilike viđene su posle trećine prvog dela, Raul je najpre šutirao glavom, pored gola, na centaršut Roberta Karlosa, a narednu priliku imao je Ronaldo, koga uspeva da zauistavi Savić.
Real je pojačavao tempo, kako je tekla igra u prvom poluvremenu, a posle jednog duela Raula i Đorđevića, u 30. minutu, publika je tražila penal, ali sudija nije tako mislio.
Jedini gol na meču, viđen je u 39. minutu, Bekam je odlično izveo korner, Figo je šutirao odlično, a Raul sa 2 metra ubacuje loptu u gol, za prednost madriđana. Pregledom snimka, videlo se da je gol jako diskutabilan i da je kapiten Reala bio u ofsajdu.
Posle gola, naša ekipa je krenula mnogo hrabrije napred i prvu priliku su stvorili u finišu prvog dela, posle dodavanja Ognjanovića, Pavon uspeva da zaustavi opasan napad Ivice Ilieva. Iliev je bio akter i prve prilike u drugom delu, sjajno je šutirao sa dvadesetak metara, ali je lopta prohujala pored gola Kasiljasa. Igrao se 55. minut prvog dela, a crno-beli su imali sjajnu priliku, a udarac Drulovića, koji bi gotovo sigurno završio u mreži, blokirao je pravovremeno Dejvid Bekam.
Sredina drugog dela, opet je pripala domaćinu, ali i našem golmanu Đorđu Pantiću, koji je sjajno odbranio udrace Ronalda, u dva navrata i Figa. U 74. minutu, fenomenalni Pantić spasava čist gol, pošto je odbranio udarac Luisa Figa sa desetak metara.
Ivica Iliev je nastavio da bude najveća pretnja po gol Ikera Kasiljasa, koji uspeva da odbrani njegov odličan udarac sa 25 metara i da paradom pošalje loptu u korner, igrao se 78. minut meča.
Do kraja susreta, nije bilo većih uzbuđenja, a susret je završen pobedom Reala sa 1:0, ali ostao je utisak zaista odlične igre Partizana, koji je bio dostojan protivnik čuvenim "Galaktikosima". U snimku ispod, možete pogledati pregled ovog meča.
Košarkaši našeg Partizan počeće takmičenje u ovogodišnjem evrokupu, gostovanjem starom znancu, ekipi Huventudu u Španiji. Ove dve ekipe vezuje dosta toga kroz košarkašu istoriju, a prva pomisao odmah seže u 1992 godine i čuveno finale evroplige u Istanbulu i trojku Saleta Đorđevića. Igra sudbine htela je da upravo čovek, koji je predvodio crno-bele do te titule, vodi i Huventud do trofeja šampiona evrope 1994 godine. Naravno, reč je o jednom od najvećih evropskih trenera ikada, Željku Obradoviću.
Prvi duel Partizana i Huventuda desio se u četvrtfinalnoj grupi kupa Radivoja Koraća, tada međunarodnog takmičenja, u sezoni 1973-74. Crno-beli su slavili u Beogradu sa 82:75, dok je španska ekipa bila bolja na svom terenu, rezultata je bio 87:83. Treba napomenuti da je naš klub te godine stigao do samog finala, gde smo poraženi od ekipe Kantua.
Četiri sezone kasnije, opet isto takmičenje, ali ovoga puta igrao se dvomeč u borbi za finale. Posle poraza u Badaloni od pet poena razlike, Partizan je bio bolji u Beogradu, slavivši sa 107:95, za plasman u borbu za trofej, koji je i osvojen pobednom nad Bosnom.
Pošto su tih godina, samo prvaci svojih zemalja igrali u kupu šampiona, preteči evrolige, naš Partizan i Huventud su se ponovo susretali u kupu Radivoja Koraća, ovoga puta u sezonama 1980-81 i 1982-83. Oba puta dolazilo je do duela u četvrtfinalnim grupama, a prve pomenute sezone, ekipe su bile podjednako uspešne, dok je u drugoj sezoni Partizan slavio u oba meča. U top 16 fazi, uloge su se promenile, Partizan je bio bolji u Beogradu sa 85:70, dok je u Badaloni, uz evroligaški rekord Uroša Tripkovića (26 poena, 6 od 8 za tri poena), slavio 89:80.
Istanbul, 16. april 1992 godine i trojka Saleta Đorđevića, uz ono čuveno "Vreme je isteklo, vreme je isteklo', komentatora Dragana Nikitovića, meč koji je bez konkurencije prva asocijacija svakog navijača Partizana, kada čuje za Huventud. Inače, u grupnoj fazi te sezone, ove ekipe su se susretale, oba meča su bila maksimalno uzbudljiva, a skor u pobedama bio je 1-1. Košarkaški zaljubljenici, čak i oni u Španiji i dalje se sećaju kako je cela hala u Fuenlabradi bodrila Partizan i ako je na suprtonoj strani bila ekipa iz njihove zemlje.
Na naredne mečeve čekalo se skoro jedna i po decenija, a sećanje nas vraća u sezonu 2006-2007, kada smo imali prilike da gledamo četiri meča ovih starih rivala. U prvoj fazi evrolige, Huventud je slavio oba puta, na svom terenu su bili prilično ubedljivi, trijumfovali su sa +31, dok su u Pioniru slavili, posle preokreta u revanšu. Košarkaška evropa je tada imala prilike da vidi ogroman talenat šesnestogodišnjeg Rikija Rubija i nešto starijeg Rudi Fernandeza. U top 16 fazi, naš klub je bio bolji u oba duela, u Pioniru 85:70, a u Badaloni, uz lični evroligaški rekord Uroša Tripkovića (26 poena, 6-8 za tri poena), bilo je 89:80 za crno-bele.
Ukupno, beležimo 15 duela u zvaničnim takmičenjima, uz 9 naših pobeda i 6 pobeda košarkaša Huventuda. Nikola Lončar, Uroš Tripković, Luka Bogdanović su igrači koji su nastupali za oba kluba.
Treba napomenuti, da će Novica Veličković biti jedini igrač koji je igrao i na prethodnom duelu ova dva kluba, u martu 2007 godine.
Pred gostovanje ekipe Partizana u Belgiji, protiv ekipe Šarlroa, u ovom tekstu podsetićemo se dosadašnjih duela našeg tima protiv ekipa iz zemalja Beneluksa (Belgija, Holandija i Luksemburg). Ukupno je odigrano 17 utakmica, Partizan je slavio na 5, isto toliko puta mečevi su okončani nerešenim rezultatima, a 7 susreta je naš tim izgubio. Gledajući mečeve na gostujućim terenima, od 8 duel, crno-beli su slavili jednom, uz 2 nerešena meča i 5 poraza.
Prvi duel crno-beli su imali su u izdanju kupa šampiona za sezonu 1963-64, a protivnik je bila ekipa iz Luksemburga, Ženes Eš. Partizan je poražen u prvom meču, u okviru osmine-finala, sa 1:2, ali je na stadionu JNA bio više nego ubedljiv, gosti su ispraćeni sa šest golova u mreži, a Vladica Kovačević bio je strelac čak 4 gola, na kraju 6:1.
Sledeći susret bio je na programu tek krajem osamdesetih godina, a protivnik je ovoga puta bila ekipa iz Holandije, Groningen. U prvom meču osmine finala kupa pobednika kupova, Partizan je poražen u Holandiji sa 3:4, ali je u revanšu, pred prepunim tribinama našeg stadiona, slavio sa 3:1, golovima Đurovskog, Milojevića i Đurđevića.
Žreb je hteo, da protivnik našeg kluba ponovo bude isti holandski predstavnik, Groningen, a ovoga puta u sezoni 2006-07, u meču za plasman u grupu fazu lige uefa. U Beogradu rezultat je bio 4:2, a po dva gola postigli su Zajić i Marinković, dok je evropska fudbalska scena upoznavala mladu nadu, Luisa Suareza. Revanš meč su obeležila dva sumnjiva penala za domaćina, a jedan uspeva da odbrani Ivica Kralj, za plasman našeg kluba u narednu fazu.
U sezoni 2008-09, za protivnika žreb grupne faze lige uefa, dodelio nam je Standard iz Liježa, tada sa verovatno najjačom njihovom ekipom u poslednjih dve decenije. Na stadionu Partizana, po jako hladnoj novembarskoj večeri, gosti su predvođeni Milanom Jovanovićem, slavili minimalnim rezultatom, golom Igora De Kamarga.
Naredne sezone, sistem grupne faze, gde je Partizan ponovo igrao, promenjen je, tako da su se igrala dva meča, sa svakom od ekipa, a protivnik nam je bila ekipa Klub Briža. Ovoga puta, za razliku od prethodnih duela, poraženi smo oba puta, U Belgiji rezultat je bio 0:2, a u drugom duelu 2:4, golove za naš tim postigli su Adem Ljajić i Vašington. Jedna od evropskih sezona za zaborav, bar ta grupna faza.
Posle još jedne titule našeg kluba, u plej of rundi kvalifikacija za ligu šampiona, naleteli smo na Anderleht. Oba meča završena su rezultatima 2:2, a sjajni brazilac Kleo bio je strelac čak tri gola. Posle penal ruleta, na revanšu u Briselu, Partizan je po drugi put obezbedio plasman u ligu šampiona, te 2010 godine.
Dogodine nismo mogli da izbegnemo ekipu iz Belgije, ponovo, a protivnik nam je bio Genk, u pokušaju da ponovo igramo u ligi šampiona. Prvi susret, na stadionu belgijskog tima, završen je porazom Partizana 1:2, u meču gde smo zaista pobedili sami sebe, a ni domaćima nije bilo jasno kako su uspeli da ovaj susret reše u svoju korist. Crno-beli su u revanšu vodili, golom Tomića, a posle kiksa Miljkovića, koji je igrao nepotrebno rukom, jednom loptom koja je išla u gol-aut, gosti su iz penala postavili konačnih 1:1.
Evropska sezona 2015-16, po broju ostvarenih pobeda, jedna od najuspešnijih u istoriji kluba, namerila nas je na AZ Alkmar, u grupnoj fazi lige evrope. U 1.kolu, Partizan je slavio u Beogradu, rezultatom 3:2, a sjajnu partiju pružili su Abubakar sa dva gola i Andrija Živković. U 5. kolu, Partizan je ostvario veliku pobedu u Holandiji, rezultat je bio 2:1, a po gol postigli su strelci iz prvog meča.
Protekle evro sezone, ponovo isti protivnik, AZ Alkmar i dva meča završena istim rezultatom, sa po dva gola na obe strane. Meč u Holandiji, ostaće dugo upisan kao jedno od većih fudbalskih samoubistava našeg kluba, u situaciji kada su imali sve stvari u svojim rukama.
Vuk Rašović i Milan Ševo, susret Partizana i Rada u sezoni 1998-99
Fudbaleri Partizana i Rada odigrali su ukupno 64 prvenstva susreta, a njihovo rivalstvo počelo je još u ligi stare dražave, tačnije od sezone 1987-88, kada je ekipa sa Banjice prvi put zaigrala u elitnom rangu našeg fudbala.
Prvi duel crno-belih i Rada, gledajući zvanične mečeve, odigran je 12. septembra 1987 godine. Utakmica je bila sjajna, pred preko 15,000 gledaca stadiona na Banjici, a ekipe su podelile bodove, posle vatrometa golova, bilo je 3:3. Strelci za Partizan bili su Milko Đurovski i Fadilj Vokri, koji je postigao dva gola, kao i Ajder na drugoj strani, a gol je postigao i Milinković. Utakmicu u drugom delu prvenstva, obeležila je najubedljivija Partizanova pobeda, na svom terenu, protiv Rada, upisana baš u tom duelu. Crno-beli su slavili sa 5:1, a čak 4 gola postigao je Milko Đurovski, uz dva gola sa bele tačke.
Naši okršaji sa popularnim građevinarima, nastavljeni su i u ligi SR Jugoslavije, sve do današnjeg dana, uz samo par sezona pauze, kada je Rad bio u nižem rangu. U tih gore pomenutih 64 susreta, Partizan je slavio u 48, 9 puta je bilo nerešeno, uz 7 pobeda Rada. Na domaćem terenu, naši fudbaleri su bili posebno ubedljivi, uz skor na 32 sureta 28-3-1, uz jedan penal bod (u slučaju nerešenog rezultata, ekipe su šutirale jedanesterce, za dodatni bod) krajem osamdesetih.
Partizan je dva puta slavio sa 5:1, jednom kao domaćin i jednom kao gost, a ostaju ubeležene i dve pobede na našem stadionu od 4:0.
Kleo proslavlja drugi gol protiv Anderlehta (foto UEFA)
Na današnji dan, pre tačno jedne decenije, Partizan je gostovao ekipi Anderlehta, u revanš meču plej-of faze kvalifikacija za ligu šampiona. Posle prvog susreta, koji je završen rezultatom 2:2, stekao se utisak da su naši fudbaleri apsolutno ravnopravan rival ekipi iz Brisela i da će nijanse odlučivati putnika u grupnu fazu lige šampiona.
Od prvog minuta, ekipa Aleksandra Stanojevića je krenula hrabro i već u prvih desetak minuta stvorene su dve prilike, preko Ilieva i Krstajića, koji je na dodavanje Klea, šutirao pravo u golmana domaćih Prota. Igrao se 15 minut susreta, izveden je korner sa leve strane, a sjajan u skoku bio je naš napadač Kleo i crno-beli su došli do prednosti.
Do kraja prvog dela, nije bilo promene rezultata, domaći su imali loptu, pokušavali preko odličnog Lukakua, ali Krstajić i odbrana Partizana su bili na visini zadatka. Sredinom prvog poluvremena, Stanojević je morao iz igre da izvede kapitena Sašu Ilića. zbog povrede, a njegovo mesto zauzeo je Davidov.
U nastavku, posle samo osam minuta igre, naša ekipa je duplirala prednost, posle lopte sa desne strane, koju je poslao Davidov, Kleo se našao sam na 7, 8 metara od gola Anderlehta, primio loptu i rutinski plasirao u mrežu domaćih. Posle toga, Partizan se potpuno povukao, a belgijska ekipa je već posle deset minuta uspela da smanji prednost, na centaršut Busufe, Lukaku je uspeo da savlada Radišu Ilića, udarcem sa sredine šesnesterca. To je bio znak da Anderleht krene silovito da juriša na naš gol i bilo je pitanje minuta, kada će doći do izjednačenja. Igrao se 71 minut, Žile je sjajno šutirao iskosa sa desne strane, a lopta se ponovo našla u mreži, semafor je pokazivao 2:2, identičan rezultat kao iz Beograda.
Partizan je nekako uspeo da preživi finiš susreta, a najbolju priliku za domaćina propusti je Ležer u poslednjim trenucima regularnog dela. U dodatnih pola časa, obe ekipe su bile prilično oprezne, a najbolju priliku za gol propustio je Iliev na isteku 100 minuta, njegov udarac iz neposredne blizine odbranio je golman domaćih. Pošto nije bilo promene rezultata, pristupilo se izvođenju penala, treći put u Partizanovoj istoriji, u poslednjih osam godina, za ulazak u ligu šampiona.
Prvi penal izveo je dvostruki strelac Kleo, vrlo sigurno, dok je igrač domaćih Suares, šutirao preko gola. Drugu seriji otvara Krstajić, ali njegov udarac brani Proto, a Anderleht promašuje i drugi penal, na isti način kao u prvoj seriji, udracem nebo pod oblake. Usledili su sigurni udarci Petrovića sa jedne i Žilea sa druge strane, a u četvrtoj seriji prvo promašuje Davidov, dok je Ležer bio siguran za 2:2. Poslednji penal za naš klub, sjajno je izveo Voja Stanković, a Busufa promašuje i treći penal, za pobedu Partizana i ogromnu radost fudbalera i navijača, za ulazak u grupe lige šampiona, po drugi put.
Partizan - Artmedia, naši fudbaleri u penal seriji (foto sportska centrala)
Na ovaj dan, pre 15 godina, Partizan je odigrao jednu od utakmica, koja će ostati u večnom sećanju mlađim generacijama, navijača našeg kluba. Ako oni najstariji pamte mečeve sa Realom 1956, finale 1966, pa malo mlađi ispadanja od Dinama, Drezdena, Berlina i Bukurešta, za nas mlađe to je ovaj dvomeč sa Artmedijom.
Naša ekipa je u prvom meču 2. kola kvalifikacija za ligu šampiona, savladala moldavski Šerif i očekivala je protivnika u poslednjoj rundi, za ulazak u grupnu fazu. Žreb nas je tada, kao malo kada pogledao i dodelio nam pobednika dvomeča, tada nepoznate, Artmedije iz Slovačke i Seltika. Neverovatno je bilo to, da su slovaci slavili sa 5:0 u prvom meču, tako da je među navijačima Partizana zavladala prava euforija, jer smo bili veliki favoriti, ako Seltik ne napravi čudo. Škoti su u revanšu slavili sa 4:0 i tako smo definitvno došli do duela sa prvakom Slovačke.
U prvom meču, igranom na stadionu Slovana, Partizan je bio bolji, ali u jednoj prilično lošoj fudbalskoj predstavi, propustio da iskoristi jednu od dve, tri solidne šanse i da možda već tada obezbedi miran revanš.
Ambijent susreta u Beogradu, bio je sjajan, a goste je dočekalo preko 30.000 navijača. Crno-beli su igrali odlično, ređale su se šanse, pred golom Cobeja i već do poluvremena moglo je biti bar dva razlike za nas. Početkom drugog dela, crno-beli su nastavili sa silovitim napadima, a u jednom minutu su sjajne prilike imali, prvo Emeghara, posle centaršuta Lomića, potom Ivan Tomić, a najposle Nenad Đorđević, posle kornera.
Vreme je teklo, a teško je nabrojiti sve promašaje naših fudbalera, Vukčević, Boja, pa ponovo Simon, ali gola nije bilo. Šansu susreta, propustio je Nikola Grubješić u samom finišu meča, Lomić je centrirao, golman gostiju kratko odbio loptu, a naš napadač sa peterca je pogodio prečku, za uzdahe na tribinama, a meč je otišao u produžetke.
U dodatnih 30 minuta, nošeni neverovatnim navijanjem celog stadiona, naši fudbaleri su napravili još nekoliko odličnih šansi, a tragičar Pjer Boja, nije uspeo da neku od njih pretvori u gol, tako da se pristupilo izvođenju jedanesteraca.
Prva dva izvođača su bila precizna, Fodrek za goste i Albert Nađ, naš kapiten. Druga serija je otvorena udarcem Kozaka, čiji je udarac odbranio Ivica Kralj, a prednost ne uspeva da nam donese Zoran Mirković, lopta je završila na stativi, posle njegovo šuta. Usledila su dva sigurna izvođenja, Halenara i Bajića, a novi promašaj usledio je posle udarca Gomeša iz Artmedije, dok je Simon Vukčević doneo crno-belima prednost pred poslednju seriju.
Usledila je odlučujuća serija, Debnar je šutirao za goste, a Kralj umalo skinuo taj penal, za kraj priče. Loptu je uzeo Pjer Boja, koji je te večeri promašio bar pet izglednih prilika, što je odmah bio loš znak, a on je to i potvrdio i time nas potpuno zavio u crno, šutirao je katastrofalno, a Cobej i stativa su spasili gol slovačke ekipe. Niko na stadionu nije ni stigao da se oporavi od ovog razočarenja, a meč je bio završen, Djurica je pogodio, a za nas promašio Nenad Brnović i to je bio kraj.
I dan, danas ostaje neverovatno kako nismo uspeli da postignemo bar jedan gol, za 210 minuta, apsolutne dominacije, a time je propuštena neverovatna šansa da posle prve lige šampiona, pa potom igranja u osmini finala kupa UEFA, naš klub definitivno svoje mesto nađe među elitom evropskom fudbala. Postojala je priča, navodno, menadžer Nvanka Kanua je bio na pregovorima sa našim klubom, ali su posle žreba i izvalačenja Artmedije, ljudi iz uprave stopirali njegov dolazak, smatrajući da nam napadač nije potreban. Rane smo ti lečili, na rukama te nosili...
Dušan „Duško“ Radović (29. novembra 1922 — 16. avgusta 1984) je bio pesnik, pisac, novinar, aforističar i TV urednik. Rođen je u Nišu. Bio je glavni urednik „Pionirskih novina“, urednik Programa za decu Radio Beograda, urednik Programa za decu Televizije Beograd, urednik lista „Poletarac“, novinar „Borbe” i (od 1975. godine) urednik Studija B. Bio je veliki navijač Partizana. U Beogradu se dugi niz godina održava atletska trka “Sećanje na Duška Radovića“. Duškov brat je poznati atletski trener Branimir “Brana” Radović. Umro je 16. avgusta 1984. godine u Beogradu.
„Za druge se navija, Partizan se voli.“ – Duško Radović
„Nije lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan.“ – Duško Radović
„Ko je Partizanovac, ne treba mu još mnogo da bi bio srećan.“ – Duško Radović
„Mi navijamo za Partizan, pre svega zato što ga volimo, a tek onda zato što je najbolji.“ – Duško Radović
„U tome je snaga Partizana, igrači i navijači pobeđuju zajedno.“ – Duško Radović
„Partizan je dobar, toliko dobar da ne moramo mrzeti druge.“ – Duško Radović
Na ovaj dan, 13. avgusta 2008 godine, Partizan je dočekao Fenerbahče, u prvom meču 3.kola kvalifikacija za ligu šampiona. tada poslednje runde, pred grupnu fazu.Fudbaleri našeg tima i naš trener Slaviša Jokanović, dočekali su ovaj susret desetkovani, nisu mogli da nastupe Moreira i Žuka, dok su Ljubomir Fejsa i Zoran Tošić bili sa reprezentacijom na olimpijskim igrama. Tadašnji selektor Srbije, Miroslav Đukić, nije želeo da izađe u susret našem klubu i da njih dvojicu liši reprezentativnih obaveza, za ovako bitan dvomeč.
Crno-beli su na ovaj susret izašli silno motivisani, a Slaviša Jokanović je uspeo da iznenadi Luisa Aragonesa, tada trenera gostiju, sa postavkom na terenu. U prvih jedanest našao se, tada anonimni, Radosav Petrović, koji je igrao kao da mu je ovo 100 meč u ligi šampiona, a ne kao da je tek stigao iz trećeg ranga našeg fudbala.
Već u 9. minutu Partizan je imao veliku šansu, Miloš Bogunović je iskoristio jedan dubinski pas, obišao golmana gostiju, ali je Lugano spasao gol. Samo dva minuta kasnije, akcija crno-belih po desnoj strani, Dijara je proigrao Ivana Stevanovića, ovaj maestralno centrira, a Veljko Paunović pogađa za 1:0!
Slavlje se još nije smirilo, a Dijara je izašao sam pred golmana Demirela, koji uspeva da odbije loptu, ali samo na koleno Miloša Bogunovića, koji postiže i drugi gol za Partizan, za apsolutni delirijum na stadionu!
Igrao se 23. minut prvog dela, a mreža kluba iz Istanbula se zatresla i treći put, ponovo je bio strelac Bogunović, ali je gol poništen, naš igrač je bio samo par centimetara u ofsajdu. Desetak minuta kasnije, Dijara propušta kolosalnu šansu, a njegov udarac završava tik pored stative gola gostiju. Ovakva sjajna igra naše ekipe, protiv ekipe ovakvog ranga, nije davno viđena!
Igrao se sam finiš prvog dela, kada je brazilac Aleks ušao u kazneni prostor, u duelu sa Sikimićem, pao je kao pokošen i ako je to bilo klasičan duel, a škotski sudija Tompson je odmah pokazao na belu tačku, uprkos protestima naših igrača. Isti igrač je bio siguran sa bele tačke i na poluvreme se otišlo sa rezultatom 2:1.
Posle ovakvog finiša prvog dela, naša ekipa je očekivano pala, a gosti su to odmah iskoristili i već na samom početku nastavka, u 51. minutu, golom Guize došli su do izjednačenja.
Drugo poluvreme je prošlo bez većih prilika, a najbolju šansu imao je Veljko Paunović, desetak minuta pre kraja meča. Sa desne strane loptu je ubacio Marinković, a Paun nije uspeo da ubaci loptu, sa peterca, u gol. Time je okončan ovaj susret, a ostao je veliki žal za neiskorišćenom prilikom da se savlada učesnik četvrt-finala lige šampiona, iz prethodne sezone.
Fudbaleri našeg Partizana postigli su mnogo lepih i efektinih golova, tokom igranja u evropskim kupovima, u periodu od 2000 do 2010 godine. Ostvareni su neki veliki uspesi, kao što su dva plasmana u ligu šampiona, kao i plasman u osminu finala kupa UEFA, u sezoni 2004-05.
Molimo vas i da izdvojite par sekundi vašeg vremena, da kliknete na neku od reklama, na našem sajtu, time pomažete održavanje ove priče. Hvala unapred!
Početkom devedesetih , tačnije u prvoj polovini decenije, za vreme sportskih sankcija našoj zemlji, održavalo se takmičenje pod nazivom "TV liga šampiona". Partizan, Crvena zvezda i Vojvodina uzimali su učešće u ovom takmičenju, kao jedini klubovi, koji su bili šampioni države. Odigrano je četiri izdanja TV lige šampiona, prvo u februaru 1993 godine, u Beogradu, a naredna dva puta domaćin je bio Novi Sad, dok je poslednji turnir odigran u Prištini, krajem jula 1995 godine.
Na današnji dan, 29. jul 1995 godine, Partizan i Crvena zvezda sastali su se u borbi za trofej, a meč je odigran pred sjajnom popunjenim tribinama gradskog stadiona u Prištini. Posle prvog poluvremena, koje je završeno bez golova, crno-beli su u drugom delu došli do prednosti, a strelac je bio Dragan Ćirić. Usledilo je veliko slavlje Grobara, uz pravi argentinski stampedo na ogradu, koja je delila teren od tribine.
Gradski stadion u Prištini!
Tokom opšteg ludila, Albert Nađ je ostao bez dresa, koji je bacio u publiku, a meč je mogao biti nastavljen tek kada je dres vraćen sa tribine, jer ekipa izgleda nije imala rezervnu garnituru.
U samom finišu susreta, posle kontra napada i sjajne asistencije Nađa, Darko Tešović je zapečatio sudbinu C.zvezde, na ovom meču, sa drugim golom naših fudbalera. Ovom pobedom, crno-beli su došli do četvrtog trofeja u ovom takmičenju, u četiri izdanja.
Na ovaj dan, pre tačno deset godina, odigran je 138. večiti derbi, a ulog je bio ogroman, titula prvaka Srbije. Partizan je meč 28. kola prvenstva (od ukupno 30), dočekao sa jednim bodom prednosti u odnosu na C.zvezdu, tako da bi i remi, na ovom susretu, ostavio crno-bele na prvom mestu. Naš klub je na ovom derbiju predvodio sa klupe Aleksandar Stanojević, koji je sredinom marta, zamenio na klupi Gorana Stevanovića, u situaciji kada je Crvena zvezda imala 4 boda prednosti.
Utakmica je počela u inicijativi gostujućeg tima, koji su bili bolji u prvom delu prvog poluvremena. Ipak, prvu šansu su imali fudbaleri Partizana, posle akcije Tomića, koji je centrirao sa desne strane, Dijara je sa peterca loptu zahvatio, ne u baš dobroj poziciji, tako da je ona otišla pored gola, koji je čuvao Stamenković. Uzvratila je C.zvezda, prvo preko Jevtića, koji je posle četvrt sata igre, iskosa sa desne strane, i ako neometan, šutirao jako loše, a potom i preko Kadua, u 18 minutu, čiji je šut makazicama, Marko Jovanović uspeo da skrene u korner.
U finišu prvog dela, crno-beli preuzimaju inicijativu i stvaraju nekoliko odličnih prilika. Najpre, u 31 minutu, Knežević sjajno centrira sa desne strane i pronalazi, na petercu, usamljenog Klea, ali brazilac zahvata jako loše loptu, tako da nije bilo promena rezultata. U 39 minutu, ponovo Kleo, ovoga puta, njegov sjajan udarac sa dvadesetak metara, golman Stamenković, vrhovima prstiju uspeva da skrene u korner. Posle kornera, lopta se odbija do Nemanje Tomića, a on iskosa šutira sa 20 metara, ali golman C.zvezde sjajnom paradom, ponovo čuva svoj tim.
Drugo poluvreme je proteklo u vrlo slabom tempu fudbala, a naši fudbaleri su uglavnom sigurnim pasovima kontrolisali igru. A onda, u 73 minutu meča, dogodio se presudni momenat, posle jednog faula na 40 metara od gola gostiju, blizu leve aut linije, Lomić je dodao loptu do Radosava Petrovića, koji je napravio par koraka napred i sa 25-30 metara, uputio neverovatno precizan udarac, a golman C.zvezde je paradom samo ulepšao gol. Na semaforu je pisalo 1:0, a slavlje na tribinama je trajalo nekoliko minuta!
Do kraja susreta, nije bilo promene rezultata, a ni većih prilika, tako da je meč završen rezultatom 1:0, a Partizan je došao do velika 4 boda prednosti, dva kola pre kraja prvenstva. Titula je potvrđena već u narednom kolu, pobedom nad OFK Beogradom na Karaburmi, a poslednje kolo i meč sa Mladim Radnikom, bio je rezervisan za slavlje.
Na ovaj dan, 7 maj, u Zrenjaninu 1977 godine, rođen je Vladimir Ivić. Karijeru je počeo u Proleteru, za koji je debitovao, u seniorskom rangu, u sezoni 1994-95, a do kraja iste, ubeležio je ukupno 5 mečeva i postigao je svoj prvi gol. Naredne tri sezone, u dresu nekada standardnog člana elitnog ranga jugoslovenske lige, zabeležio je 62 nastupa, a postigao je 6 golova.
U leto 1998 godine, u vreme rekonstrukcije i stvaranje novog Partizanovog tima, Vlada Ivić dolazi u Beograd i postaje neizostavni deo tima, za narednih nekoliko sezona. Sjajna ekipa crno-belih, predvođena mladim i super talentovanim Ivićem, Ilićem, Kežmanom, Duljajem, nešto starijim Krstajićem, Trobokom, Rašovićem, Tomićem, Bjekovićem i drugima, počela je sjajno sezonu, a kao šlag na tortu došla je eliminacija velikog Njukastla, sa Alanom Širerom, u meču 1. kola kupa pobednika kupova, uz pobedu u večitom derbiju. Sezona, prekinuta zbog bombardovanja, obeležena je osvajanjem titule prvaka SR Jugoslavije, a Ivić je na 32 mečeva u svim takmičenjima, postigao 11 golova.
Naredna sezona, po golovima, Partizan ih je u ligi postigao čak 111, bila je rekordna, ali naš klub je ostao bez trofeja, a titula je izgubljena posle furioznog "zvezdinog proleća". U evropskim takmičenjima, ubedljivo je eliminisana Rijeka, ali je naš klub eliminisan od Spartaka iz Moskve, u borbi za ulazak u grupnu fazu lige šampiona, a kasnije i od Lids, u kupu UEFA, posle onog odbijanja engleskog kluba da gostuje u Beogradu.
Sezona 2000-01, obeležena je sa osvajanjem kupa, pobednom nad C.zvezdom, golom Saše Ilića, dok je prvenstvo završeno na drugoj poziciji, večiti rival je imao dva boda više. Ovo je ujedno bila i najbolja Vladina sezona u crno-belom dresu, koji je bio i najbolji strelac kluba u prvenstvu, postigao je 20 golova.
Vladimir Ivić (crnobela nostalgija)
Naredne dve godine, usledile su dve titule šampiona države, a u leto 2003 godine i jedan od najvećih uspeha, u novijoj istoriji kluba, ulazak u ligu šampiona. Vladimir Ivić je bio jedan od najboljih igrača kluba i standarni član prve postave. Njegove brojke, tokom šest sezona u klubu, dovoljno govore, na 176 zvaničnih mečeva, postigao je 75 golova, što je sjajan bilans za veznog igrača.
U leto 2004 godine, posle šest godina, Ivić napušta Partizan i prelazi u ekipu Borusije iz Menhengladbaha. Posle samo pola godine u ovom nemačkom klubu, prelazi u Grčku, gde će igrom slučaja nastupati do kraja svoje karijere. Dve i po sezone je proveo u dresu AEK-a, a potom i sezonu u dresu Arisa, a u oba kluba je bio standardni prvotimac.
2008 godine, Vlada Ivić stiže u PAOK, na radost navijača, zbog bratskog odnosa dva crno-bela kluba, Beogradskog i Solunskog. Za četiri sezone, odigrao je 133 meča i postigao 24 gola, u vreme kada je PAOK počeo da napreduje ka mestu najboljeg grčkog kluba. Navijači iz Soluna pamte njegove golove za pobede u derbi mečevima, a posebno gol za pobedu nad Olimpijakosom u Atini.
Vladimir Ivić (foto PAOK FC)
Po završetku karijere, postaje trener u mlađim kategorijama PAOK-a, tačnije tima do 20 godina. U martu 2016 godine, posle otkaza prvom treneru, preuzima seniorski tim. 2017 godine, sa klubom osvaja kup Grčke, što je prvi trofej za klub posle 14 godina pauze!
Od 2018 godine, trener je ekipe Makabija iz Izraela, a sa ovim klubom je već u prvoj sezoni osvojio duplu krunu.
Na današnji dan 2013 godine, u finalu F4 Jadranske lige, košarkaši Partizana savladali su Crvenu zvezdu Beograd 71:63 i time je osvojen šesti trofej u ovom takmičenju.
Put do ovog trofeja, bio je vrlo trnovit za naš tim. Posle eliminacije iz evrolige, u dramatičnom meču protiv Bamberga, kada su nemci uz dosta sreće slavili, veći deo sezone u regionalnoj ligi, Partizan je igrao jako promenljivo. Poraženi smo vrlo ubedljivo od Igokee, pre toga 14 razlike od C.zvezde, a neverovatni su bili od Zadra i Solnoka, koji su bili prilično bolni, u tom trenutku. U drugom delu takmičenja, došli su porazi od Širokog, Olimpije, Radničkog i opet protiv C.zvezde i učešće u završnici takmičenja, bilo je pod velikim znakom pitanja.
Prelomni trenutak se desio u 23. kolu (od 26), na gostovanju Cedeviti, u Zagrebu, kada je napravljen preokret i posle minusa od 11 poena u 36. minutu, Partizan uspeva da pobedi, košem Dragana Milosavljevića u poslednjim sekundama meča. Posle pobede u poslednjem meču, regularnog dela, nad Solnokom, definitivno je obezbeđeno mesto na F4 takmičenja.
Tokom sezone 2012-13, desio se jedan presedan, kada je promenjeno pravilo, da prvi posle regularnog dela i šampion, obezbeđuju plasman u evroligu, na pravilo da će finalisti ići u elitno evropsko takmičenje. Igokea, koja je prvi deo sezone završila na prvom mestu, ovom neverovatnom promenom pravila, ostala bez plasmana u evroligu, koji joj je po plasmanu sledovao. U Bertomeuvom privatnom takmičenju i to je moguće.
Protivnik Partizana, u polu-finalu, bila je Igokea, a meč je igran u hali u Laktašima. Crno-beli su imali odličnu podršku sa tribina, kao i uvek kada se tamo gostuje. Prvo poluvreme je prošlo sa malim brojem poena, uz čvrste odbrane, a ekipa iz R.Srpske imala je tri poena prednosti, na pauzi. Ekipa Duška Vujoševića, na početku drugog dela, ubrzo preuzima stvari u svoje ruke i pravi se prednost, prvo pet, a ubrzo i masimalnih deset, koje je naš tim bez problema održavao do kraja meča. Na kraju 63:57 za Partizan i viza za evroligu u džepu, pred finale sa C.zvezdom.
Slavlje košarkaša Partizana
Finalni meč je bolje počeo Partizan, bilo je 7:0, ali se potom i C.zvezda budi i prva četvrtina se završava rezultatom 14:18. U drugoj četvrtini, igralo se na malo broj poena, naša ekipa se mučila sa šutem, pogođena samo jedna trojka u prvom poluvremenu, a na semaforu je stajalo 25:32, a usledila je pauza. U trećoj četvrtini kreću Duletove bebe, pogađali su Bertans, Vesterman, Lučić i ubrzo je usledio preokret, 50:45 za kraj tog perioda.
Na početku poslednje dela, isključeni su Duško Vujošević i trener protivnik, Radonjić, tako da su pomoćnici vodili ekipe do kraja. Sve što je protivnik uspeo da uradi, bilo je da priđe na 53:50, ali naši košarkaši su rutinski održavali prednost, a posle sjajne akcije Vestermana i zakucavanja Bertansa i sjajne trojke Bogdana Bogdanovića, pored nemoćnog Rakočevića, pobednik je bio poznat. Konačni rezultat bio je 71:63, a najefikasniji u crno-belom taboru bili su, Bertans i Vesterman sa po 15 poena, Musli je pridodao 9, a Bogdanović 8 poena.
Do kraja ove sezone, osvojena je i 12. uzastopna titula prvaka države, a u finalu savladan je isti protivnik. Ostaje velika žal, što ova ekipa nije imala prilike da odigra u kontinuitetu još neku sezonu, jer bi, po mišljenju velikog broja košarkaših stručnjaka, pa i samog "tvorca" ove ekipe, Duleta Vujoševića, bila kandidat za titulu prvaka evrope. Zamislite samo sada na okupu igrače kao što su Bogdanović, Lovernj, Bertans, Vesterman, Milutinov, Lučić...
Milan Lukač, Nikola Drinčić i Marko Nikolić (146. derbi)
Na današnji dan 2014 godine, odigran je 146. večiti derbi, sigurno jedan od najuzbudljivijih duela Partizana i Crvene zvezde, u istoriji derbija. Meč 26. kola prvenstva Srbije, C.zvezda je dočekala na prvom mestu, sa 6 bodova više, pet mečeva pre kraja prvenstva. Posle boda prednosti, na zimskoj pauzi, Partizan je u prolećnom delu remizirao bez golova u Novom Pazaru, potom sa Vojvodinom 1:1, u Beogradu, kada je gostima sviran penal, zbog prekršaja metar van kaznenog prostora, a pred derbi, poraženi smo u Kruševcu i tako definitivno ispustili priliku, da odlučujemo o svojoj sudbini do kraja prvenstva.
Sa druge strane, stiglo je čuveno "zvezdino proleće", a to je značilo deset uzastopnih prvenstvenih pobeda, uz pet u finišu jeseni, bilans na kome bi im i Barselona pozavidela i teško da bi i ona mogla tu da parira. Znamo svi na šta se misli.
Pre početka ovog derbija, desio se jedan apsolutni presedan, policija je pretresala fudbalere Partizana, pre ulaska u svlačionice stadiona, zbog navodnih saznanja, da navijači crno-belih planiraju prekid utakmice, a da će igrači biti ti koji će "prošvercovati" neke zabranjene stvari.
Meč je počeo u terenskoj inicijativi Partizana, dok su gosti uglavnom hteli da čuvaju svoj gol, što se činilo i po taktici i prvoj jedanestorici, koju je izveo trener Stojanović. U prvih petnestak minuta, imali smo dve odlične prilike, prvo Volkov, a potom Škuletić i Brašanac, ali je rezultat ostao nepromenjen.
U 25. minutu, jedna od prvih ofanzivnih akcija Crvene zvezde i dvanesti igrač gostiju, stupa na scenu. Duel Mrđe i Vojislava Stankovića, jedino je Milorad Mažić video kao prekršaj, na nevericu najvećeg broja posmatrača i to je bio penal. Loptu je uzeo Miloš Ninković, šutirao, a Milan Lukač rutinski odbranio, za delirijum navijača Partizana.
Lukač brani penal Ninkoviću!
Posle 120 sekundi, novo uzbuđenje, ovoga puta na polovini gostujućeg tima. Fauliran je Danko Lazović, na 25 metara od gola, loptu je namestio Nikola Drinčić i lansirao raketu u gol nemoćnog Bajkovića, koji je paradom samo ulepšao gol. Partizan vodi sa 1:0!!! Jedan od najlepših golova u derbijima, u poslednjih bar dvadesetak godina.
Drinčić za 1:0
U 34. minutu, C.zvezda je bila u napadu, lopta je ubačena sa leve strane, Mrđa je išao ka njoj, neoprezno je startovao Trajković, a sudija Mažić ponovo pokazuje na belu tačku, nepunih deset minuta posle prvog jedanesterca. Udarac je ovoga puta izveo Nikola Mijailović, šutirao je u isti ugao, kao Ninković, a Milan Lukač ponovo brani!!!
Milan Lukač brani i drugi penal!
Nastavak igre, donosi novu odluku na štetu Partizana, Ninković Nikola je krenuo ka golu C.zvezde, Pavićević ga je odgurnuo, fudbaler crno-belih je pao, ali za Mažića ovo nije bio prekršaj.
Samo dva minuta, posle pomenute situacije, gosti dolaze do izjednačenja, lopta je ubačena u naših 16 metara, Volkov je slabo intervenisao, a Mrđa to koristi i postavlja rezultat 1:1.
Čim se krenulo sa centra, Partizan je imao novu priliku, posle gužve u kaznenom prostoru, Andrija Živković je uspeo da šutira, ali je lopta pogodila spoljni deo stative.
U narednih pola časa, viđena je nekoliko polu prilika, a u samom finišu meča, tačnije u 90. minutu, dogodio se trenutak odluke. Vulićević je oduzeo jednu loptu na sredini terena, povukao napred uz desnu aut liniju, centrirao, a Nemanja Kojić fantastičnim udarcem, sa nekih 12, 13 metara pogodio sam ugao gola Bajkovića, za 2:1 za Partizan!!! Radost koja je potom nastala na tribinama, teško je opisiva, a nastavila se i posle poslednjeg zvižduka, u zagrljajima su bili fudbaleri i navijači Partizana, a ređale su se pesme, uz novi hit "hoćemo penal za zvezdu"!
Slavlje strelaca, Kojića i Drinčića!
Gostujući tim i njegova logistička podrška, sve je pripremila da toga dana proslavi titulu na našem stadionu, ali su Drinčić, fenomenalni Lukač i Kojić, uz podršku cele ekipe i trenera Marka Nikolića, pokvarili slavlje. Što bi rekao Lola Smiljanić, "sad neka uzmu titulu, naravno, ako ih nije sramota..."
Na ovaj dan, naš košarkaški klub odigrao je dva veoma dramatična meča, koja su oba, na svoj način, obeležila istoriju Partizana. Oba su odigrana u okviru regionalne lige i rešena su u poslednjim sekundama, šutevima za tri poena.
2010 godine, u finalu regionalne lige, u Zagrebu, sastali su se Cibona i Partizan. Dva najbolja kluba te sezone, završili su regularni deo takmičenja sa skorom 20-6, a popularni vukovi su ipak bili prvi, zbog boljeg međusobnog skora, oba puta su slavili. U polufinalnim duelima, oba tima su slavila sa po pet poena razlike, nad svojim protivnicima, Partizan je savladao Hemofarm, a Cibona, ekipu Olimpije.
Meč, pred nikad punijom arenom u Zagrebu, počeo je u izjednačenoj igri, a prvi deo završen je minimalnom prednošću našeg kluba. Tandem Gordon-Tomas je bio vrlo efikasan, kao i čitav meč i za njih dvojicu apsolutno nismo imali rešenja. U drugom periodu, uspevamo da povedemo sa osam razlike, ali se domaćin, nošen podrškom publike brzo vraća i u svlačionicu se odlazi sa rezultatom 31:31. Čitavo drugo poluvreme proteklo je u borbi za svaki poen, sa čvrstim odbrana, a meč je otišao u produžetak, posle promašaja Tomasa, koji je propustio priliku da Ciboni donese trijumf.
U produžetak, Partizan ulazi bez Mekkejleba i Božića, zbog pet faulova, a ubrzo izlazi i Marić, takođe zbog faulova. U finiš meča, naš klub ulazi sa prednošću, desetak sekundi pre kraja bilo je plus četiri, ali Tomas još jednom trojkom, vraća meč na poen razlike, a Roberts staje na liniju penala, 9 sekundi pre kraja. I ako je sjajno igrao te sezone, amerikanac promašuje oba penala, a lopta stiže do Bojana Bogdanovića, koji je za ceo meč imao samo 2 poena, koji pogađa trojku iz ugla, koja je trebala da donese Ciboni pehar.
Posle utrčavanja cele klupe domaćina na parket, a 0,6 sekundi pre kraja, loptu je uzeo Dušan Kecman i pogodio sa svoje polovine, za pobedu Partizana. U hali je nastao muk, neverica, većina je mislila da će koš biti poništen, da je neregularan, ali su sudije donele ispravnu odluku i nastalo je veliko slavlje naših igrača i stručnog štaba.
Isti datum 2014 godine, kada nam je sportska sreća okrenula leđa, meč polu-finala regionalne lige, protiv Cedevite i ulog evroliga, u koju je trebao da se plasira pobednik te utakmice.
Meč smo počeli jako loše, uz okromnu nervozu i vrlo brzo Cedevita je stekla preko 10 poena prednosti. Do kraja prvog perioda, oni bez problema održavaju prednost i na semaforu stoji 16:27. U drugom periodu, ista slika kao sa početka utakmice i gosti imaju 18:33, u 13 minutu. Od tog trenutka, Partizan kreće da igra, te večeri sjajni Saša Pavlović, uz Bogdanovića i Tepića, smanjuju na 5 razlike, za odlazak na veliki odmor.
Treći period je u potpunosti pripao našem klubu, nošeni sjajnom podrškom sa tribina, prvo pravimo seriju 10:0, gde preuzimamo prednost, Cedevita se vraća, ali uz još jednu seriju, ovoga puta 13:5, postavljamo rezultat 64:57, pred poslednji period.
Sredinom poslednjeg dela vodimo sa 69:59 i ne koristimo nekoliko prilika, da meč rutinski privedemo kraju, što su gosti oberučke prihvatili i četiri minuta pre kraja, bilo je 73:70. Nastavlja se serija ekipe iz Zagreba i finiš meča je očekivala velika drama, na semaforu je pisalo 77:78. Uspevamo da poentiramo, potom i da se odbranimo i da krenemo u poslednji napad, a razlika na semaforu je bila 4 sekunde, u odnosu na vreme našeg napada i vreme kraja utakmice. Onda se dešava ono, što je i dalje noćna mora svakoga navijača Partizana, Tepić je šutirao u isteku napada, lopta se neverovatno precizno odbila do Nolana Smita, koji je za 4 sekunde stigao na deset metara od našeg koša i pogodio za tri poena, za pobedu Cedevite.
Ovim je Partizan ostao bez mesta u evroligi, prvi put posle 13 godina, gde smo uzastopno i sa velikim uspesima, nastupali. Neki bi rekli, da je ovim i završena jedna era našeg kluba i to je sigurno tačno, a da li je bolnije moglo, verovatno nije. Za kraj, citiraću našeg Duleta Vujoševića: "naša borba zahteva da se peva i kad se gine".
Na današnji dan 1990 godine, u gradu Ostravi, u tadašnjoj Čehoslovačkoj, a sadašnjoj Češkoj republici, rođen je Jan Veseli. Potiče iz sportske porodice, otac mu je bio košarkaš, majka odbojkašica, a i njegova mlađa sestra se bavi košarkom. Posle početka karijere u mlađim kategorijama klubova, iz njegovog rodnog grada, 2006 godine prelazi u ekipu Geoplin Slovana, iz Slovenije. U sezoni 2007-08, nastupao je u regionalnoj ligi, u dresu Slovana, kao i u prvenstvu Slovenije, uz skromnu minutažu i uz skromni učinak.
U maju 2008 godine, dolazi u Partizan, na isistiranje Duška Vujoševića. Već u narednoj sezoni, dobija vrlo značajnu ulogu u timu, u evroligi je startovao na 13 od 17 mečeva, uz prosečnih 20 minuta po meču. Crno-beli su sezonu završili sa osvojenim svim domaćim trofejima, titulom i kupom Srbije, uz trofej prvaka regionalne lige, dok su u evroligi stigli do plasmana među osam najboljih klubova, gde se isprečio prejaki CSKA.
Naredna sezona, 2009-10, bila je jedna od najuspešnijih u Partizanovoj istoriji, a i Jan je igrao odličnu košarku. Startovao je sva 22 meča u evroligi, a redovno je punio sve statističke rubrike, pogotovo je bio fenomenalan u odbrani, zbog svojih neverovatnih atletskih predispozicija. Ponovo su osvojena sva tri domaća prvenstva, a Partizan je igrao na fajnal fouru evrolige, gde je izgubio obe utakmice u produžecima, na jednu loptu.
Treću sezonu u crno-belom dresu i poslednju, za sada, odigrao je i po učinku najbolje. Ne treba posebno isticati, sva tri domaća trofeja su ponovo bila tu, a u evroligi sezona je završena u TOP 16 fazi, ovoga puta.
U leto 2011 godine, Jan Veseli odlazi u najjaču ligu sveta, NBA, gde postaje član Vašington Vizardsa i time postaje još jedan Partizanov igrač, koji je nastupao u SAD-u. U glavnom gradu, provodi tri sezone, a potom u sezoni 2013-14 prelazi u Denver Nagetse, gde nastupa do kraja te sezone.
Jan Veseli i Grobari
U leto 2014 godine, na insistiranje Željka Obradovića, prelazi u tursku ekipu Fenerbahčea, čiji je i danas član, evo već šestu sezonu.
Kandidat je evrolige, za najbolji tim protekle decenije u ovom takmičenju.
Verovatno je jedan od najzanimljivijih igrača našeg kluba, poslednjih petnestak godina, neverovatne atletske sposobnosti, ogromna borbenost, a i njegova visina od 2,13m, sa kojom je igrao krilo, kod Duleta Vujoševića, svrstavaju ovog čeha među ljubimce Partizanovih navijača. Posebno se pamte njegova fenomenalna zakucavanja, blokade, skokovi, ukradene lopte, a i slavlja, kojima je dizao publiku na noge. Treba istaći i njegovu blisku vezu sa Partizanom, čiji je postao i ostao veliki navijač, a to ističe uvek i svuda.
Novica Veličković i Jan Veseli
Oženjen je devojkom iz Beograda, Natalijom, tako da je često u našem glavnom gradu, a nadamo se da ćemo imati priliku uskoro da ga vidimo kao stalnog stanovnika, kada se odluči da ponovo obuče dres Partizana!
Na današnji dan 2011 godine, Partizan je dočekao C.zvezdu, u 140. večitom derbiju, igranom u okviru 24. kola prvenstva Srbije.
Situacija na tabeli, pre ovog kola, bila je takva, da su oba kluba imala podjednak broj bodova, a da je do kraja prvenstva ostalo da se odigra još šest utakmica, posle ove. Crno-belima je odgovarao i nerešen ishod, da zadrže prvo mesto na tabeli, zbog trijumfa u prvom derbiju te sezone, kada smo slavili sa 0:1, golom Moreire na asistenciju Klea.
Meč je počeo,a gosti su imali već prvu veliku šansu, posle centaršuta, Krstajić je pogodio prečku našeg gola, na sreću nije bilo promene rezultata. C.zvezda je bila bolji rival na početku, ali je Vladimir Stojković bio siguran, dok smo na drugoj strani uzvratili, Babović je proigrao Tejga, ali je ostalo 0:0.
Sredinom prvog poluvremena, Saša Ilić je bio prinuđen da napusti terene, zbog povrede zgloba, a nešto gasnije i gosti ostaju bez Evandra, takođe zbog povrede.
(fotocentrala)
Finiš prvog dela obeleželi se su dve stopostonte šanse, po jedna na obe strane. Prvo je Kaluđerović izašao sam pred naš gol, ali je Stojković sjajno odbranio njegov udarac, koji je upućen iskosa sa desne strane. Prins Tejgo je propustio priliku da odvede Partizan na pauzu, sa prednošću, njegov udarac sa 4, 5 metara od gola, spasao je Bajković.
U dogovoru, u svlačionici, pre meča, naš trener Stanojević, najavio je igračima da će prvo poluvreme biti u laganijem ritmu, a da nama sledi da u drugom delu, zadamo konačni udarac. Tako je i bilo.
Igrao se 62. minut meča, napad sa leve strane je išao preko Tomića i Ilieva, lopta je došla do Babovića, koji nije dobro šutirao, ali se tu našao Prins Tejgo i smestio loptu u mrežu, za oduševljenje čitavog stadiona. To je bio njegov treći gol, u tri meča protiv Crvene zvezde.
Prins Tejgo 140. večiti derbi
Do kraja susreta, naši fudbaleri su kontrolisali igru i nisu dozvoljavali nikakav preokret meča, tako da je ovaj derbi završen našim trijumfom, koji nam je doneo prednost od tri boda, šest kola pre kraja prvenstva Srbije. Prednost na tabeli je sačuvana, a pehar šampiona ostao je u Humskoj 1, a pridodat je i kup, posle pobede nad Vojvodinom.
Dva velika Partizanova asa, Dragan Mance i Zoran Čava Dimitrijević, komentarišu u TV dnevniku meč i veliku pobedu protiv Kvins Park Rendžersa, u okviru revanša 2. kola kupa UEFA za sezonu 1984-85. Novinari u studiju su Milorad Komrakov i jedan od najvećih tv novinara, na ovim prostorima, ikada Duško Korać.
Sećamo li se Taribo Vesta? Pitanje koje nije na mestu, pogotovo za navijače Partizana, koji i danas, na pominjanje imena nigerijca, nabace osmeh na lice i ako se u našem klubu zadržao samo godinu dana.
Taribo je rođen u gradu Bugumi, u Nigeriji 1974 godine, ali ovaj podatak treba uzeti sa dozom rezerve, pogoto što ga je tokom cele karijere pratila priča da je znatno stariji, nego što mu piše u dokumentima, kao i još nekoliko igrača iz njegove generacije. U evropu stiže 1993 godine i postaje član Oksera, koji je tih godina i kasnije, izbacivao brojne odlične fudbalere. 1997 godine prelazi u Inter i za dve sezone, pruža odlične partije u dresu neroazura, kao i u dresu reprezentacije Nigerije, sa kojom je nastupao na svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998 godine, a treba se podsetiti i njegove zlatne medalje na olimpijadi 1996 godine, u dresu nacionalnog tima.
Posle dve sezone u Interu, prelazi u tim gradskog rivala, Milana, ali tamo beleži samo četiri nastupa, a oni ga pozajmljuju Derbi Kauntiju. Tokom sezone 2001-02 bio je član nemačkog Kajzerslauterna, za koga beleži 10 nastupa i na kraju te sezone se rastaje sa njima. Posle mundijala 2002 godine, kada je bio član nacionalnog tima, nije uspeo da prođe probu u Mančester Sitiju, navodno zbog fizičke nespremnosti.
U januaru 2003 godine, posle dolaska Lotara Mateusa u Partizan, pravo niotkuda, dolazi i Taribo Vest, na veliko iznenađenje, ali i oduševljenje navijača Partizana. Pamtim njegov derbi u Humskoj 1, bilo je to drugo kolo prolećnog dela sezone, gostovao nam je Radnički iz Obrenovca, pobedili smo 4:2, a na tribinama je bilo oko 10,000 gledalaca, koji su došli da pozdrave Tariba, ali i Mateusa.
U leto 2003 godine, Partizan je u punom jeku spremao za napad na ligu šampiona, a nigerijac je imao zaista ogroman učinak u tom uspehu. Ostaće zapamćeni njegovi dueli, sa najboljim strelcem u istoriji premijer lige, Alanom Širerom, pogotovo kada je u revanšu, dobio lakat u glavu, bukvalno u prvom minutu meča, kao upozorenje. Nekoliko igrača iz te ekipe Partizana, svedočilo je da je upravo Vest, bio bukvalno glavni motivator pred taj čuveni meč, kada je ubedio ostatak ekipe da je plasman dalje moguć. Pred izlazak na teren Sent Džejms Parka, Lotar je izašao iz svlačionice, a Taribo održao govor, da su mu bogovi rekli da večeras pobeđujemo, uz viku i udaranje o sto, kako pričaju pojedini igrači. Partizan je tada ostvario plasman u ligu šampiona, a Vest je igrao odlično u grupnoj fazi, gde su nas bukvalno detalji delili, da prizimimo u evropi.
Taribo se zadržao u crno-belom taboru do kraja jesenjeg dela 2003-04, kada je raskinuo ugovor sa klubom. Za naš klub je ujupno zabeležio 32 nastupa i postigao 2 gola. Kao podatak, treba istaći da je posle Partizana odigrao još samo nekoliko mečeva i to za engleski Plimut, pre nego što je definitivno rešio da završi igračku karijeru.
Pre nekoliko godina, stigla je vest da se Taribo, kao potpuno neverovatn lik, kakav je uvek i bio, posvetio nekom vrstom propovedanja i da je u Nigeriji, u gradu Lagosu, osnovao crkvu. Traženjem po internetu, brzo pronalazim da je u toj misiji i dalje aktivan i to vrlo, tako da ima nastupe po celoj državi, čak i po još nekim afričkim zemljama. Danas izgleda prilično drugačije, nego tokom karijere, nema prepoznatiljivih kikica, ali i dalje to je ista faca. Postao je i veliki borac protiv korupcije u fudbalu, u Nigeriji i u tamošnjem društvu. Želimo mu puno uspeha na ovom polju!
Na današnji dan 2008 godine, Partizan je gostovao C.zvezdi, u borbi za plasman u finale kupa Srbije.
Naši fudbaleri bili su silno motivisani da dođu do pobede i do prilike da osvoje trofej kupa, posle sedam godina pauze.
Partizan je počeo utakmicu konkretnom igrom i već u 13 minutu je došao do prednosti, Jovetić je poslao sjajnu loptu iza leđa odbrane Crvene zvezde, Dijara je prihvatio, dao sebi for i sjajnim udarcem sa 11 metara, iskosa, matira golmana domaćih. Nekoliko minuta kasnije, crno-beli propuštaju zicer situaciju, kada je Tomović spasao loptu sa gol linije, posle šanse Moreire. Igrao se 22 minut, kada smo duplirali prednost, a strelac je ponovo bio fenomenalni senegalac. Lopta je poslata iz zadnje linije, jedan štoper večitog rivala se okliznuo, Dijara primio loptu i udarcem sa 17, 18 metara, drugi put matirao Ranđelovića, za ogromnu radost navijača Partizana.
U drugom delu, domaćin izlazi odlučniji i u 53 minutu, smanjuje prednost golom Burzanovića, a posle naše jako mlake igre i do izjednačenja, sredinom drugog dela igre, strelac je bio Jestrović. Ubrzo posle toga, C.zvezdi je poništen gol, koji je postigao Milijaš, koji doduše nije bio u ofsajdu, ali je zato bio Kastiljo, koji je krenuo na tu loptu i tada je pomoćni sudija signalizirao nedozvoljenu poziciju.
To kao da je prenulo fudbalere Partizana iz sna, a u 79 minutu, posle centaršuta sa leve strane, gužve u kaznenom prostoru, lopta je došla do kapitena Stevana Jovetića, koji sa peterca postiže treći gol za Partizan i donosi pobedu našem klubu. Ovim je ekipa, koju je predvodio Slaviša Jokanović, došla do prilike da osvoji duplu krunu, prvi put posle 1994 godine, što je na kraju i učinjeno, posle pobede nad Zemunom u finalu i pobede u Kruševcu, u poslednjem kolu prvenstva Srbije.
